Da li je bilo "velikih seoba"?

Jedno od najaktuelnijih pitanja kada je riječ o istoriji slovenskih naroda danas. Da li je bilo seoba epskih razmjera sa Karpata i koliko bi tako nešto bilo realno ili su pak slovenski narodi starosjedioci na Balkanu. Pred vama je jedan nešto duži ali jako dobar tekst koji lako može pokositi teoriju o seobama, odvojte vremena i pročitajte ga pažljivo.

Ovo je samo dio naučnog rada Dragoljuba P. Antića koji se odnosi na južne Slovene uopšte ako bude potrebe postaviću i ostatak teksta koji se akcentovan na Srbe.

Драгољуб П. Антић



KONTINUITET VINČANSKE CIVILIZACIJE
(od mogućih hiperborejskih korena do danas)


Tehničko-fizički uslovi neophodni za pokretanje seobe naroda

Zvanična istorija je prepuna seoba etničkih grupa i naroda, pri čemu se barata sa brojkama od više stotina hiljada stanovnika i njihovim seobama na rastojanja od preko 1000 km, uz prolaske kroz zone sa brojnim prirodnim preprekama i doseljavanja na staništa koja se veoma razlikuju od polaznih. U periodu koji se naziva Velika seoba naroda istoričari u svojim opisima smenjuju na malim prostorima etničke grupe veoma različite po jeziku, religiji i običajima, a sve to u ekstremno kratkim intervalima (uglavnom uporedljivim sa intervalom između dve generacije, odnosno manjim od prosečnog ljudskog veka.1

Period Velike seobe naroda je mnogo bliži današnjem vremenu nego periodu prvih civilizacija u Podunavlju i Vinčanskoj kulturi. Tehničke mogućnosti tog perioda su bile na znatno višem nivou nego u neolitu, pa je logično da je u neolitu sasvim sigurno bilo neizvodljivo nešto što nije moglo biti izvodljivo pred kraj Rimskog carstva ili posle njegovog pada. Zato ćemo najpre razmotriti neke od seoba koje se u zvaničnoj istoriji smatraju za stvarne događaje, da bismo na bazi tih zaključaka zaronili u duboku prošlost i pokušali da nazremo obrise još davnijih prapostojbina naših predaka.

Zamislićemo jednu seobu iz predela “negde iza Karpata”, pri kojoj bi se 100.000 do 300.000 zemljoradnika, sa kompletnim porodicama i svime što ih čini etničkom grupom i organizovanom ekonomskom i političkom zajednicom, preselilo na jug Balkanskog poluostrva i naselilo u oblasti sa mediteranskom klimom, da bi potom na novom staništu uspostavilo zemljoradnički život u skladu sa svojim dotadašnjim običajima i uz veliku privrženost novoj domovini.

Seoba toliko brojnih naroda je uobičajena pojava u istorijskim knjigama (a nisu retke ni seobe daleko brojnijih naroda, mada se retko gde sa toliko preciznosti insistira na doseljenju u jednoj jedinoj godini), a doseljavanje Srba 626. godine, prema Konstantinu Porfirogenit2, vizantijskom caru koji je živeo od 905-959. godine, moralo je da obuhvati osetno brojniju masu naroda. Pretpostavka o brojnosti je od izuzetnog značaja, jer bi samo tako doseljenici mogli da imaju dovoljno snage za zaposedanje novonaseljene teritorije i opstanak na njima, uz veliku motivisanost da kasnije brane nova staništa.

Da bismo kvantitativno procenili jednu ovakvu seobu, koristićemo podatke iz vojne literature, koji su zasnovani na vekovima analiziranim i obrađivanim podacima. Time ćemo doći do skupa tehničko-fizičkih činjenica, sa kojima se mora računati kod pretpostavki o masovnim vojnim pohodima i seobama stanovništva.

Stanovništvo je još od vremena neolita, a sasvim sigurno u vreme tzv. “seobe Srba” 626. godine živelo od zemljoradnje, privrženo rodnom tlu, grobovima predaka i u rodovsko-plemenskoj uređenosti, sa organizovanim sistemom odbrane od pljačkaša i osvajača. Sve to guši želju za seobom, pa je logično da je ona moguća samo ako je izazvana motivima koji su jači od navedenih veza sa rodnom grudom.

Zemljoradnici proizvode hranu tokom većeg dela godine, a ta hrana se troši istovremeno, ili tokom zime. Višak hrane u porodici se razmenom, trgovinom ili zadružnom solidarnošću unutar roda ili plemena raspodeljuje na širem prostoru. Jedna zajednica od 100.000 do 300.000 stanovnika po pravilu potroši onoliko ljudske i stočne hrane koliko proizvede, jer bi u protivnom višak hrane propadao, pa nema nikakve logige nepotrebno ulagati težak rad. Eventualni viškovi iz rodne godine kod jednog ovakvog plemena (praktično se radi o maloj državi) pretvaraju se u povećanje blagostanja. To povećano blagostanje deluje kao stimulans za rast nataliteta, pri čemu treba voditi računa da povećani natalitet u povratnoj sprezi poništava to povećanje.

Zaključak je očigledan: narod ne raspolaže velikim viškovima hrane na nivou šire zajednice (unutar zajednice ti viškovi se javljaju kod pojedinih grupa, ali su unutar nešto šire zajednice razmenjuju i troše). To onda znači da je masovna seoba na veliko rastojanje (sa naseljavanjem i obrađivanjem zemlje u novom staništu) realno neizvodljiva.

Masovna seoba zemljoradničkog stanovništva podrazumeva neophodnost da se, osim uobičajene rezerve hrane za zimu, pripremi rezerva hrane za još čitavu jednu godinu (period trajanja seobe i zima u novoj sredini, do stizanja novog roda). To znači da je potrebna dvostruka godišnja rezerva hrane na nivou posmatrane zajednice.

Tako velika zajednica, koja raspolaže tolikom rezervom hrane, po svoj logici se mora smatrati bogatom, pa onda ne postoji logičan motiv za seobu. Manji deo rezerve hrane je dovoljan da se obezbedi zaštita od napadača (unajmljivanjem ratničkih najamničkih družina), ili da se dođe do željenog proširenja zemljišta otkupom ili osvajanjem. Seoba iz ovako rodnih oblasti u neizvesnost lišena je svake logike.

Ukoliko pretpostavimo da je, pored svega navedenog, analizirani narod rešio da se seli na novo odredište, postavlja se pitanje transporta hrane, opreme, alata, odeće, relikvija, stoke, živine itd.

Jedna porodica zadružnog tipa ima i do 30 članova pripadnika barem tri generacije, od kojih najmanje njih nekoliko nije u stanju da pešice prevali put od 1000 – 1500 km. Znači, potrebne su zaprege za njihov transport. Tokom puta je uglavnom neophodno hraniti se od ponetih rezervi, a na novo stanište mora da se donese dovoljno hrane za ishranu do narednog leta. Vojna literatura precizno obrađuje pojam obroka, pri čemu se vidi da je za vojsku, gledano od rimskog perioda na ovamo, dnevni obrok jednog vojnika bio težak između 500 i 1000 g.3

(...)

Čak i uz unetu pretpostavku da je svakom članu porodice iz naše analizirane seobe potreban svakog dana samo tzv. obrok za preživljavanje (ration de survie), definisan u francuskoj armiji za preživljavanje u kritičnim situacijama u ratu i miru, težak 350 g,4 za 500 dana (do prve žetve u novoj domovini) neophodno je da porodica poveze sa sobom oko 5 tona suve koncentrovane hrane. Ishrana na ovakav način (tokom blizu 18 meseci), ako je uopšte i moguća, sigurno će dovesti do masovnih bolesti zbog jednolične i nedovoljne ishrane.

Potrebna stočna hrana je višestruko teža od ljudske. Samo za ishranu jednog konja je neophodno između 3 i 5 kg zobi i između 3,5 i 5 kg sena dnevno.5 Jasno je da analizirani narod u seobi može da hrani stoku samo ispašom i skupljanjem hrane u pokretu. Takav proces neminovno drastično smanjuje pokretljivost i brzina pomeranja ka cilju je jako mala.

Takođe je neophodno da porodica ponese seme svih potrebnih kultura (nema mogućnosti za nabavku semena trgovinom; pa i kad bi je bilo, bilo bi neophodno poneti velike količine robe za takvu razmenu), što istoričarima po pravilu nikada ne pada na pamet, pretpostavljajući da naseljenici mogu da se snabdevaju od starosedelaca, pri čemu zaboravljaju na sopstvenu tvrdnju da naseljenici svojim dolaskom uništavaju i proteruju starosedelačko stanovništvo. Za sejanje žitarica je neophodno da analizirana porodica ponese čitavu tonu semena, kao i seme povrća. Takođe treba poneti barem neke delove plugova i alata za obradu zemlje.

Uz sve to, potrebno je poneti opremu za spremanje hrane tokom puta (običan žrvanj za mlevenje žitarica predstavlja pozamašan teret, ali bez njega je nemoguća ishrana, a teško je da bude zamenjen nekom dovoljno efikasnom lakšom napravom). Znači, analizirana porodica zadružnog tipa mora da ponese još oko 2 tone semena, opreme, alata itd.

Jahaći konj može biti opterećen sa 25-30% svoje telesne težine.6 Za teže opremljenog ratnika jahača (100-120 kg) potreban je krupan konj težine 400-500 kg. Tovarni konj može da se optereti sa 25-30% svoje telesne težine, što znači da laki tovarni konj može da nosi oko 100 kg,7 a teži nešto više. Tegleći konj može na ravnim i dobrim putevima da se optereti i do trostruke telesne težine, ali u marševima po teškim terenima i lošim putevima maksimalno do sopstvene telesne težine, što iznosi oko 500 kg za krupne konje onog vremena.

Lako se može izračunati da je za potrebe seobe naše analizirane porodice potrebno imati 5 teških zaprega sa po 2-4 tegleća konja, ili govečeta, ili čitav karavan od oko 50 tovarnih konja. Toliku količinu tegleće stoke porodica ove veličine ne može da ima, jer je i trećina njih dovoljna za realne potrebe oranja i prevoženja letine, a držanje viška stoke je neisplativo.

Uz sve to, potrebno je da 2-3 člana porodice budu vojnici, od kojih barem jedan konjanik. Znači, osim brda ljudske hrane, porodica mora da raspolaže čitavim voznim parkom zapregi sa mnogo zaprežnih grla. Uz sve to se podrazumeva i desetak ždrebadi, teladi, junadi ili steonih krava, kao i nekoliko desetina sitne stoke (ovce, svinje, koze) i više desetina živine (patke, guske, kokoške), zečeva itd.

Zaključak je očigledan: toliko bogatstvo u zapregama, krupnoj i sitnoj stoci i ogromnim rezervama hrane nespojivo je sa motivisanošću za seobu na veliko rastojanje u nepoznatu sredinu, među nepoznate (i sasvim logično neprijateljski raspoložene) ljude, gde će se sigurno startovati od mnogo manjeg broja stoke i rezervi hrane i gde se najverovatnije neće živeti prepoznatljivim životom.

Sve navedene brojke se čak moraju uvećati za pristojan procenat, jer analizirana seoba podrazumeva seobu verskih relikvija, sveštenika, zanatlija (tokom puta su neophodne njihove česte intervencije), alata itd.

Osim svega navedenog, zbog kretanja kroz nepoznatu (ili slabo poznatu) sredinu i zbog tolike količine stoke i hrane (potencijalnog plena za pljačkaše), potrebno je 10.000 – 30.000 ratnika, oslobođenih drugih obaveza u transportu (uključujući i pripremu hrane), od kojih najmanje nekoliko hiljada moraju biti konjanici.

Vojni pohodi preko Dunava i fizička realnost

U prethodnim analizama još nismo ni došli do problema prelaska preko velikih reka, a najveća reka u našem okruženju Dunav pretstavlja izuzetan interes, jer postoje ozbiljni dokazi da je sadašnja civilizacija neposredno potekla iz Podunavlja. Svi zaključci u vezi sa Dunavom mogu se bez bitnih ograničenja primeniti na bilo koju veliku reku u Evropi, a naročito na Istočnu Evropu i Zapadnu Aziju, odakle su, prema zvaničnim istoričarima, hiljadama godina stizale nepregledne horde naseljenika, pljačkaša i osvajača.

Već izvedene analize, zajedno sa onima koje slede, lako pokazuju da se sve te teorije mogu svesti na nivo običnog predanja (sa svim mogućim simbolikama) i da nema mnogo osnova da se takvi događaji smatraju stvarnim, ma koliko puta bile ponavljane tvrdnje o njima.

Veoma je interesantno da se u knjigama prelaženje velikih ruskih reka (Dnjepra, Njemena, Dona, Volge, Urala), kao i Odre, Visle, Majne, Rajne i Rone potpuno ignoriše kao problem. Ako je prelazak preko ovih reka relativno lako izvodljiv većim delom godine pomoću čamaca i skela, to svakako ne važi i za seobe velikih masa naroda i za velike vojne pohode.

Otvorićemo ovo pitanje analizom mnogo manjeg problema – vojnih pohoda. Vojni pohodi kroz Podunavlje neizbežno su vezani za konjicu. Istoričari često navode brojke o broju vojnika i konjanika u pojedinim vojnim pohodima. Ako zanemarimo opise nekih bitki, u kojima su iz legendi preuzete fantastične brojke od više desetina, pa čak i stotina hiljada konjanika sa svake strane, stvarne brojke iz istorijske i vojne literature pokazuju da je konjica tokom poslednjih 2.500 godina uglavnom činila 10-15% vojski u vojnim pohodima. Aleksandar Makedonski je prešao u Malu Aziju sa 5.000 konjanika, Atina je pred Peloponeski rat imala 1400, a Sparta 400, dok je Vizantija u periodu najveće moći imala 9.000 konjanika i to joj je bila velika vojna snaga. Konjica je bila najbrojnija u vojskama razvijenih evropskih država od XVII do XIX veka. Napoleon je imao jednu od najvećih konjica u istoriji – 95.000 konjanika.12

Konjica se deli u manje formacije, čime se obezbeđuje veća pokretljivost, prohodnost i veća brzina kretanja. U velikim organizovanim pohodima konjica se kreće uz podršku pešadije (obavezno je sadejstvo kod velikih bitki), a čitava vojska je praćena komorom i konvojima za transport opreme, zarobljenika, bolesnika itd. Sigurno je da je čitav taj komplikovani sistem razvijen zato što su jedino tako mogući veliki vojni pohodi.

Aleksandar Makedonski je pri pomenutom prelazu u Malu Aziju imao komoru od 2.500 tovarnih grla sa rezervom hrane za mesec dana,13 dok je Napoleon u pohodu na Rusiju imao 27.000 lakih i teških kola.14 Konvoji za snabdevanje su se jako razvili u XVII i XVIII veku, kada su evropske armije prešle na sistem organizovanog snabdevanja iz pozadine. Tadašnji konvoji su brojali i po nekoliko hiljada kola i ljudi.15

Posle više dana od kretanja na vojni pohod, konjička formacija (sa ili bez podrške drugih vojnih snaga i komore) konačno stiže na obalu velike reke – u slučaju naše analize na Dunav, pa je to prilika da sagledamo veličinu prepreke koju on čini.

Dunav je u svom toku kroz današnju Srbiju ima promenljivu dubinu od 1,8 do 21 m i promenljivu širinu od 380 – 2000 m. Nizvodno od Đerdapa dubok je 7 m i širok 2.600 m, da bi se pre ušća granao u široku deltu i u pojedinim zonama bio širok i čitavih 16 km.

U toku Dunava od današnje Budimpešte do današnje srpske granice na levoj strani se javlja na više mesta močvarni pojas širine 5-10 km (ispunjen ritovima, barama i sporednim rukavcima), a slično je i na nekim delovima toka kroz Srbiju.16

Nizvodni tok je prepun močvara u priobalnom pojasu.

Lako se može zaključiti da prelazak Dunava nije naivan poduhvat, a da se najpogodnije zone za taj poduhvat nalaze uzvodno od današnje Budimpešte, na teritoriji današnje Srbije ili u zoni delte, što onda podrazumeva velika obilaženja i primoravanje da se prolazi kroz ograničene zone, čime se protivniku olakšava odbrana.

Manje reke su se po pravilu u vojnim pohodima prelazile gazom u okviru složene taktičke radnje, koja se zove forsiranje (po pravilu na pogodnom mestu i uz izbegavanje borbe). Aleksandar Makedonski je forsirao reku Granik 334. g. pre Hr. gazom, a rimske legije su imale posebne jedinice sa čamcima za prevoz pešaka, dok su konjanici preplivavali reke.17

O ozbiljnosti ovog problema najbolje svedoči Klauzevic, čiji je autoritet nesporan i najverovatnije nije moguće naći nikakvu zamerku njegovim tvrdnjama. On ukazuje na problem koji stvara veća reka koja preseca pravce napada i konstatuje da je samo postojanje velike reke dovoljno da obeshrabri prelazak, zbog čega dolazi do dugog ostajanja razdvojenih zaraćenih strana na suprotnim obalama.18

Prilikom preplivavanja reka, konjanici su u staro vreme često koristili naduvane mešine od životinjske kože, koje su olakšavale poduhvat i imale praktičnu primenljivost kod prelazaka manjih konjičkih odreda. U školskim udžbenicima se često barata sa nekakvim prelascima Dunava preko leda, što zvuči romantično i često je i moguće, ali takav prelaz nema nikakvu praktičnu korist, jer se može izvesti samo u vreme kada su tereni sa obe strane zavejani i zaleđeni, pa su time neprohodni.

Druga romantičarska priča o starim Slovenima pominje prelaženje reka kretanjem po dnu ili delimičnim ronjenjem, uz disanje pomoću trske. Nažalost, širina reke od nekoliko stotina metara, dubina od više metara, mulj, podvodno rastinje i virovi gotovo da isključuju mogućnost ovakvog, pa i bilo kakvog preplivavanja (osim pojedinačnih slučajeva dobrih plivača, što nema nikakvog značaja za ovakve analize).

Korišćenje plovnih sredstava za transport duž toka Dunava i njegovih pritoka, ili za njihovo prelaženje, predstavlja jedinu realnu mogućnost, i ono postoji još u starije gvozdeno doba (u blizini Ljubljane su pronađeni ostaci plovila dužine 30, širine 4,5 i gaza 0,5 m). Poznato je da su Rimljani, Avari, Huni i Vizantinci imali ratnu rečnu flotilu na Dunavu.19

Kod prelazaka vojnih odreda, transporta robe, putnika itd. na raspolaganju su uglavnom stajali čamci i skele. Propusna moć takvih prelaza nije velika, pre svega zbog ograničene snage skeledžija (neobučeni putnici ne mogu mnogo da doprinesu svojim veslanjem tokom svog prveženja, a često bi takva njihova pomoć bila opasna), pa veći vojni odredi moraju da pronalaze dopunska rešenja.

Prethodne analize brzine kretanja, snabdevanja hranom i prelaska preko Dunava jasno pokazuju da su manji ili veći vojni pohodi sa prelaskom preko Dunava bili realno ostvarivi i oni su se bezbroj puta događali. Ipak, veliki vojni pohodi predstavljaju mnogo veći problem. Sa porastom broja vojnika u pohodu problemi se sve brže umnožavaju, pa to dovodi do limitiranja veličine realno ostvarivih pohoda.

Istorija beleži veliki pohod persijskog cara Darija 513. g. pre Hr. protiv Skita (sa nejasnim ciljevima) u kome su najpre skupljani podaci o terenu od zarobljenika, a onda su Grci iz Jonije sagradili plovni most preko Bosfora, kojim je prebačeno 700.000 vojnika, prema Herodotu, što se smatra preteranim brojem.20 Potom su Grci poslati morem do delte Dunava u kojoj su sagradili most, preko kojeg je prešla vojska i uputila se na severoistok. Skiti su uzmicali, paleći sve pred sobom, uništavajući hranu i trujući izvore. Ovakvom taktikom je Darije stigao najverovatnije samo do Dnjepra, a onda je morao da se vrati. U čitavom pohodu je izgubio veći deo vojske.

Darijev primer najbolje ilustruje teškoće koje nastaju pri velikim vojnim pohodima. Naše analize pokazuju da je proces kretanja velike mase naroda u seobi takođe skopčan sa ogromnim tehničko-fizičkim problemima.

Očigledno je da analizirani problemi izrazito nelinearno rastu sa porastom broja učesnika u poduhvatu, što istoričari po pravilu ne uočavaju i olako umnožavaju neke realno zasnovane podatke, sve do nivoa iz domena fantazije.

Prelazak vojnih odreda preko Dunava spada u realno rešive probleme i sasvim je jasno da su brojna istorijska svedočanstva o njima realna. Veći vojni pohodi u takvim prelascima moraju da računaju sa znatnim uvećavanjem problema, ali su i oni realno ostvarivi, pogotovu zbog toga što su po pravilu podržani državnom organizacijom (sistemi bez odgovarajuće državne organizacije nisu u stanju da izvedu ovakve poduhvate).

Svi zaključci o prelaženju preko Dunava mogu se bez rezerve primeniti na bilo koju veliku reku. Eventualne varijacije uslova na nekima od potencijalnih mesta prelaženja ne igraju bitnu ulogu kod velikih vojnih pohoda i kod seoba većih masa stanovništva.

Nerealnost seobe naroda preko Dunava



Slično vojnim pohodima, seoba manjih grupa stanovništva takođe može da prođe bez nesavladivih problema prilikom prelaska Dunava. Razmotrimo sada slučaj našeg analiziranog naroda u seobi, koji je najzad, posle dva meseca hoda stigao na obale Dunava.

Prelazak velike mase naroda sa zapregama, stokom i vojnim zaštitnicama predstavlja ogroman problem, koji po svojoj težini može da se uporedi sa problemom izvođenja marša dugog 1.500 km. Kako je prvi most na Dunavu (dužine 1127 m) izgradio rimski car Trajan 104-105. godine i taj most je srušen posle 20 godina,21 jasno je da su čamci i skele bili jedina mogućnost za prevoz kolona preko Dunava.

Prelasku Dunava prethodi faza prilaska obali i mestima za ukrcavanje na skele i čamce. Već smo konstatovali da je duž većeg dela leve obale Dunava nizvodno od današnje Budimpešte pojas močvara, bara, ritova i rukavaca, što unosi veliku komplikaciju. Umesto frontalnog prilaska obali, neophodno je proći kroz koridore između bara i ritova (treba znati i puteve) i preći preko rukavaca. Sve to treba uraditi sa teško natovarenim zapregama (koje će se sigurno zaglavljivati u blatu) i stokom. S obzirom na širinu močvarne zone reda 10 km, kroz tu oblast treba prolaziti par dana, uz par dana prestrojavanja za takvu operaciju. U skučenim koridorima je teško obezbediti dnevnu hranu za stoku, suva mesta za odmore i loženje vatri, a naročiti zdravu vodu za piće. Stada žedne stoke je izuzetno teško provesti kroz zone sa nezdravom vodom, pa su verovatna njihova masovna oboljevanja, a leševi će dodatno širiti zarazu. O izloženosti sparini i insektima nećemo ni govoriti.

Pretpostavimo da naša analizirana porodica sa ljudstvom, pokućstvom, zapregama, stokom, tovarom i konjskim priborom ima masu od oko 15 tona. Za prevoz tolikog tereta, uzimajući u obzir dimenzije i nosivost skele od nekoliko tona22 (uključujući neophodnost prevoženja zaprega i stoke koja se teško održava mirnom), potrebna su barem tri prevoza skelom velikih dimenzija.

Pogon skele su vesla, jer je teško pretpostaviti da je postojala tehnička oprema takvog nivoa da čitav Dunav bude premošten užadima za vuču i držanje skela. Snaga veslača nije velika, zbog čega bi mesto dodira suprotne obale moralo da bude i po nekoliko kilometara nizvodno od mesta polaska, a to onda zahteva složenu proceduru tegljenja skele uz pomoć stoke uzvodno.

Uz pretpostavku da upravljanje skelom (pa čak ni ozbiljnije veslanje) ne može da se prepusti neobučenim ljudima, kao i da je proces ukrcavanja razdražene i uplašene stoke na skelu jako ozbiljan problem, teško je pretpostaviti da jedna skela dnevno može da preveze više od jedne standardne porodice zadružnog tipa, definisane na početku ove analize.

moracu ja ovo prevest na latinicu da i ostatak populacije razumije

btw odlična tema...

Eto prevedeno na cirilicu

Ovaj Anticev tekst je vrlo zanimljiv i argumentovan, za razliku od mnogih drugih nebuloza koje je pisao.